Berluskoni ima stabilnu većinu, za razliku od Tadića, ali mu je Fini isto što bi Tadiću mogao biti Nikolić. Paradoks, reći ćete, ali, italijanska politika je takva, kompleksna i fluktuirajuća, gde se niko ne pravi iznenađenim. Italija je od rimsko-etrurskih kraljeva pa na dalje oduvek bila zemlja realne politike. Možda će "čistunci" u nas biti zgroženi nad realizmom zemlje jednog Makjavelija, ali se njeni građani uopšte ne potresaju. Raes pubblica, tj. javna stvar, javna činjenica, je osnova reči politika. Građani Republike su uvek vodili računa o privatnim osobinama svojih vladara, i time mogli da predvide posledice njihovog vladanja, ili da iznađu sebi prečicu za preživljavanje. Većina Italijana vrednuje Berluskonija (tri mandata), zato i vlada, jer je muško u arhetipskom smislu, jer se sam stvorio, jer ne krade novac iz javnih fondova - naprotiv, deli oproste i fiskalne amnestije, jer poznaje svoj narod. Italijani imaju poslovicu: "za plaćanje i umiranje uvek ima vremena". Berluskoni poznaje duh svog naroda, amnestirao je sve nelegalne izgradnje uz minimalnu doplatu, oprostio je sve fiskalne nepravilnosti uz minimalnu doplatu, napravio je grad Akvilu posle katastrofalnog zemljotresa i to neveovatno brzo i efikasno, očistio Napulj od mafijaške gradske čistoće, a istovremeno izvrdao i ostao da bude drug (Putin i Obama)i levo i desno, i da se ne zameri ni Izraelcima ni Palestincima. Prirodno je i normalno da u Italiji ima jaku levičarsku opoziciju, koja se sprda njegovim vicevima, koji su često prizemni tj. "narodski". Levica je, međutim, veoma dugo vladala Italijom, u skoro vreme od progona Kraksija 1992. do nove Silvijeve vlade, i njihovi rezultati i skandali su poznati. Istovremeno je ta ista italijanska levica postala toliko bogata i "buržoaska", kao u Francuskoj, da je izgubila dodir sa sopstvenim glasačima. Velike reči ne podižu trgove! Berluskoni dotiče srce i dušu svojim narodskim govorom, i svojim jednostavnim rešenjima. Ostali mogu da ga mrze, ili da od njega uče!